СЕНАТОР РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ МИЛИВОЈЕ ИВАНИШЕВИЋ: „ЛИЧНА КАРТА СРЕБРЕНИЦЕ“-текст који је преживео антисрпску хистерију

karta srebrenica 1.

Страдање Срба сребреничког краја, као и каснија манипулација чињеницама о рату у том подручју, „отупела“ је домаће јавно мњење. Постали смо жртве разних НАТО верзија, и НВО догми.

Овај текст је објављен пре готово 10 година, у дневном листу „ГЛАС ЈАВНОСТИ“, специјални додатак, у Београду, 12. и 20. марта 2007. Он представља успешан покушај да се домаћој и иностраној јавности презентују докази који потврђују да се у случају „Сребреница“ ради о игри западног фактора, притом не спорећи одређен број догађаја, који јесу заслуживали правосудну обраду.

Али правна квалификација коју је дао Запад, односно пре свега САД, није и не може бити квалификација понашања у рату српске стране.

Чињенице изнете у тексту су издржале тест времена, и може се рећи да је текст сенатора Републике Српске, господина Иванишевића полазна основа за даљи рад на утврђивање истине о догађајима у и око Сребренице у јулу 1995. године.

Сенатор Иванишевић је „мање познат“ од разних који су много мање од њега заслужни за изношење неспорних чињеница о српским страдањима, и зато заслужује да се његови текстови што више читају, проучавају и појављују у јавности. Фотографија представља карту/скицу попаљених српски села и насеља у општини Сребреница и неколико суседних општина.

Текст пред читаоцем никада није оспорен.

 Страдање Срба до априла 1993.

Од како су се Срби 11. јула 1995. године, оружјем као што су и истерани, вратили у Сребреницу почеле су да круже приче о великом броју убијених муслимана, изнад свега недужних муслиманских цивила, стараца, жена и деце. Временом су те бројке непрестано умножаване и коначно достигле толике размере да данас – не само Хашки трибунал, муслиманске верске и цивилне власти, што се могло очекивати и што је можда и логично – већ и званичници других држава, често говоре о геноциду.

Ту су и веома бројне, поготово сарајевске и београдске невладине организације које ову тезу стално држе у жижи интересовања. Мртви муслимански борци Сребренице су сада, коначно ни криви ни дужни, присутни у разним комбинацијама оних који их никада нису познавали, а данас их стално и без икаквог емоционалног основа својатају и „бране“. Наметнути култ Сребренице као да још увек бди над нашом савешћу и постаје метафора готово незамисливог и, поврх тога, чак геноцидног злочина Срба над недужним мештанима тог у босанским гудурама и беспућу загубљеног градића.

Према једном од заплењених докумената Армије БиХ, који ћемо вероватно још помињати, пише дословце „Крајем јануара и почетком фебруара 1993. године у зони одговорности 8. ОГ створена је велика повезана слободна територија са центром у Сребреници која је обухватила 95 одсто простора општине Сребреница, 90 одсто простора општине Братунац, 60 одсто простора општине Власеница и 50 одсто простора општине Зворник.

Такође, успостављена је директна физичка веза са ОС регије Жепа.“ /1 Муслимани су у то време, по истом извору, у наведеним општинама запосели преко 850 километара квадратних. Тај њихов неспоран војнички успешан подухват проузроковао је скоро потпуно уништавање српских насеља и страдања мештана српске националности. Само у сребреничкој и братуначкој општини, од 93 насеља у којима су живели и Срби, уништено је њих 82 (изузев села Црвица, Лијешће, Петрића и Скелани у сребреничкој општини, а у братуначкој општини поред самог града сачувана су и села: Дубравице, Јелах, Красановићи, Побрђе, Полом, Рековац, Реповац и Слапашница)/2.

Том броју треба додати и око 20 уништених српских села и заселака у општинама Власеница и Зворник./3 Од 9.390 Срба у истом подручју Сребренице, у својим кућама, после овог муслиманског похода, остало је њих 860 или само 9 одсто, а у Братунцу од 11.500 мештана српске националности остало је само 5.391 или 47 одсто и то највише захваљујући Србима настањеним у самом општинском центру (3021 лице).

Успеху муслимана највише је допринело илегално, али благовремено организовање паравојних оружаних формација које су се снабделе оружјем из магацина резервног састава милиције и територијалне одбране (ТО). Поред тога велики број њих, процена је око 10.000 из БиХ, упућен је на обуку у Образовни центар Републике Хрватске. У Хрватску је илегално и из овог краја отишло близу хиљаду младића.

У писму Извршним одборима СДА дато је упутство за слање кандидата за наведену обуку. Речено је да свако мора да има „упут странке, и др.“ То већ значи да се формирала страначка оружана формација./4 Фебруара 1992. из магацина ТО фабрике акумулатора извукли су и у своја села одвукли чак и један троцевни противавионски топ калибра 22 мм. Део пешадијског наоружања купили су од средстава народног зајма, који је у БиХ био расписан за повећање броја радних места у привредним предузећима. Истина, то је учињено тајно и само у фирмама у којима су директори били муслимани.

Од повлачења ЈНА из БиХ 19. маја 1992. године до формирања Дринског корпуса Војске Републике Српске 1. новембра исте године, одбрана српских села препуштена је самим мештанима, који нису били у стању да се ефикасно супротставе бројчано неупоредиво јачим муслиманским формацијама. Тада створена бројчана супериорност муслиманских у односу на српске оружане формације била је присутна све време рата. А као што су муслимани преузели оружје из магацина полиције и ТО тако су и Срби преузели, понекада и на силу, знатан део наоружања, возила, муниције, санитетског материјала, инжењерске опреме, осталих техничких средстава и радио-станица од јединица ЈНА које су се повлачиле у Југославију.

Поход муслимана на српска села био је нека врста њиховог свенародног покрета. После бораца у освојено село би, као други и трећи ешалон, нагрнули њихови рођаци, комшије и пријатељи, тзв. цивили: жене, деца, старци, са најразноврснијим оруђима и алатима и они би својим кућама односили све што се може однети.

Према увиду у статистичке податке о сточном фонду појединих села и изјавама избеглих мештана, муслимани су у тим освајањима опљачкали 7.200 говеда, 16.200 оваца и 38.000 живине. Иако је непознато колико је однето житарица, пре свега пшенице и кукуруза, са сигурношћу се може тврдити да је тога било довољно не само за зимску исхрану, већ и за наредну сетву. Уосталом, то се видело у пролеће 1993, по засејаним пољима./5 Ако би се говорило о глади, онда је она могла да угрози само опљачкана српска села и избегло српско становништво.

Најгоре су у тим акцијама пролазили ухваћени Срби. То су углавном били старе или болесне, духовно и физички хендикепиране, непокретне особе, понекад и рањеници, али судбина им је, готово без изузетка, била иста. Дотукли би их муслимански „цивили“ алатима које су носили да би обијали куће: секирама, пајсерима, моткама… Неке од тих жртава спаљене су заједно са кућама у којима су затечени.

Упркос томе и поред великог страдања Срби су у сребреничком крају већ тада били под снажним притиском пропаганде, која је на тај начин прикривала њихова страдања и муслиманске злочине.

 Сребренички муслимани се повлаче

По формирању и консолидацији команди и јединица Дринског корпуса, првих месеци 1993. године почела је српска противофанзива, која је преокренула ратну ситуацију и проузроковала више узастопних муслиманских пораза. У суштини то је била изнуђена српска акција, с циљем да се ослободе изгубљена села и избеглицама омогући повратак.

Успеху је, и поред малог броја војника којима је располагао корпус и безмало све бригаде, у највећој мери допринео школован командни кадар, који је обезбедио ефикасно коришћење расположивог наоружања и изванредно планиране акције./6 У априлу 1993. запретила је опасност од слома и могућег коначног уништења муслиманских оружаних формација. То је био непосредан повод да се, под видом заштите цивилног становништва, Сребреница стави под заштиту УН.

Сигурно да је и муслиманима и њиховим заштитницима тешко пао пораз и изгон који су доживели са највећег дела простора који су освојили током претходне године. Кад су се Срби вратили у своја села могао се боље видети обим њиховог разарања и страдања. У раздобљу од априла 1992. до априла 1993. убијено је више од хиљаду мештана српске националности, а од тог броја више од трећине жртава је страдало од хладног оружја, спаљено и масакрирано.

О томе је Југословенска влада посебним Меморандумом, који је 2. јуна 1993. предао амбасадор Драгомир Ђокић, обавестила Генералну скупштину и Савет безбедности УН./7 Међутим, Меморандум се односио само на две општине (Братунац и Сребреница и на сребреничко село Скелани са околином) и на њих се односи исказани број од преко хиљаду убијених, али и 2.800-3.200 рањених лица. Том приликом изостављена су страдања Срба у рубним подручјима општина Власеница и Зворник, на чијој територији су дејствовале исте муслиманске јединице, као и у самом градићу Сребреници.

До драматично потресних сазнања дошло се при откопавању масовних гробница на Глођанском брду и осталим локалитетима у зворничкој општини./8 Ту су муслимани на веома свиреп начин, у стилу исламских „светих ратника“ ритуално, џихадски, углавном хладним оружјем, убили око 250 цивила и заробљеника из околних српских села, а највише из српских заселака села Каменица./9 За тај подвиг командант Насер Орић са још девет својих угледних сабораца одликован је Указом председника БиХ Алије Изетбеговића највишим одликовањем Армије БиХ „Златним љиљаном“.

Коначан списак српских жртава сребреничког краја, који се зове Бирач, и налази се у зони одговорности 8. тактичке групе Армије БиХ са седиштем у Сребреници и под командом Н.Орића, утврђен је знатно касније („Књига мртвих срба“, Ценар за истраживање злочина над српским народом, 2006.) а објављен је поводом десет година од ослобођења Сребренице у два наврата, најпре у специјалном прилогу београдског листа „Вечерње новости“ од 13. јуна 2005. год, а потом и у накнадном издању намењеном само за БиХ, у укупном тиражу у више од 400.000 примерака. У исто време, у издању Центра за истраживање злочина над српским народом са седиштем у Београду, одштампана је и посебна брошура са именима истих жртава и достављена на преко хиљаду адреса претежно разних страних мисија и међународних организација у БиХ и Србији.

Наведени списак садржи имена 3262 српске жртве. Према досадашњим подацима око 27 одсто или око 880 страдалих су припадници војних и полицијских формација. Остало или 73 одсто, односно 2.382 жртве су цивили. За годину и по дана ниједно име није оспорено. Списак је неспоран поред осталог и зато што су, често и са закашњењем, наведени покојници сахрањени уз пригодне црквене обреде, а њихова имена налазе се и у евиденцијама свештеника који су их сахранили. Фотографије већине српских жртава сребреничког краја, односно Бирча, изложене су и у спомен-собама оних општинских центара који се налазе на територији Републике Српске. И у неким привредним организацијама, као и у већини општинских центара РС подигнути су споменици или спомен-плоче са именима локалних српских жртава.

Невидљиви заштитник

Кад је дошао крај муслиманским освајањима и злочинима у сребреничком крају и овом делу Средњег Подриња почетком пролећа 1993. године настала је паника и страх и међу њиховим цивилима и још више међу борцима. Највише су се плашили да им може бити узвраћено истом мером. Тада се јавио моћан заштитник, који их је спасао од коначног пораза и ослободио одговорности за почињене злочине, а убрзо потом пред светском јавношћу претворио у недужне, гладне мученике, без крова над главом и жељне хлеба.

Лансиран је лажан извештај, или боље речено пропагандни памфлет британског лекара Симона Мардела из Светске здравствене организације да у Сребреници дневно умире 20-30 људи./10 То би значило на стотине месечно, а толико мртвих, војника и цивила заједно, нису имали муслимани од почетка рата до тих дана априла 1993. године. Чак и Насер Орић у својој књизи наводи да су за две и по године имали само 1.912 мртвих./11 Због лажних извештаја, које је стално лансирао у свет преко аматерских радио-станица, поменутог лекара је генерал Филип Морион, комадант Унпрофора, коначно морао да удаљи из Сребренице. Српска страна, свесна обмане и напора да се сачува муслиманска војска, а не становништво, пристала је да обустави своје оружане акције. Савет безбедности је 16. априла 1993. донео Резолуцију 819 и Сребреницу прогласио за заштићену зону.

Србима и муслиманима је дато у задатак да Сребреница буде безбедна. Истог дана и председник Републике Српске др Радован Караџић, поштујући Резолуцију СБ, издао је наређење да се обуставе сва даља дејства Војске Републике Српске, по Сребреници и око Сребренице, осим оних у нужној одбрани./12 Нажалост, слично наређење никада није стигло ни од председника БиХ, ни од Главног штаба Армије БиХ. (То се може тумачити и као први сигнал да муслимани неће поштовати Резолуцију и неће пристати на разоружавање.) Наредног дана у град је ушла канадска формација Унпрофора, јачине једне чете са 143 војника.

Споразум Младић – Халиловић

Два дана после усвајања Резолуције 819 СБ (18. априла 1993. год) генерали Ратко Младић са српске стране и Сефер Халиловић са муслиманске стране споразумели су се после мукотрпних и дугих преговора, који су трајали без прекида скоро четрнаест сати, да муслимани своје наоружање ипак не предају јединицама ВРС, што је био првобитни захтев генерала Ратка Младића, већ Унпрофору и то најкасније 72 сата по доласку Канађана у Сребреницу.

Такође, договорено је да се изврши размена заробљеника и да Срби дозволе муслиманима да хеликоптерима евакуишу око 500 својих рањеника и болесника./13 Тај гест био је још један доказ толерантности српске стране, на шта муслиманска страна ниједном није одговорила на исти начин. Напротив, наредног дана, после склапања примирја и проглашења тог подручја за заштићену зону, муслимани су на превару на две различите локације из заседе убили шест српских бораца, а више њих ранили./14 И после овог њиховог вероломног чина генерал Ратко Младић је остао при ранијој одлуци да муслимани са сребреничког подручја могу слободно евакуисати своје рањене и болесне борце.

Генерали Ратко Младић и Сефер Халиловић у документу који су потписали 8. маја 1993. утврдили су да граница подручја демилитаризоване зоне остане „у оквиру тренутних линија конфронтације“, а то је, према стању на терену, било отприлике у дужини од око пет и по и у ширини око два и по километра./15 Толику територију могле су ефикасно да штите и контролишу јединице Унпрофора просечне јачине једног комбинованог пешадијско-моторизованог батаљона. (У документу је предвиђена мања јединица „бар једне чете са штабом и логистиком“.) У истом документу договорено је: „Предаја наоружања (муслиманског, наравно, напомена аутора) ће бити надгледана од стране тима од три официра обеју страна заједно са официром Унпрофора, који ће одредити место где ће предаја бити обављена“./16 Исто тако је дефинисано да: „Ниједан војник (односи се на обе стране, напомена аутора), који је у, или који жели ући у ДМЗ, осим припадника УнУнпрофора, не сме имати оружје, експлозив или муницију.“/17

Међутим, не поштујући постигнути договор од 8. маја 1993. муслимани никада нису пристали да се формира комисија, која ће надгледати разоружање, нити су забранили ношење, па и употребу оружја у демилитаризованој зони. На то се оглушио и Унпрофор. Муслимани су одбили да се повинују у утврђеним границама. Они су у својој власти и даље држали, чак и проширили територију која се протезала на око 150 квадратних километара и која је, поред Сребренице, делимично или у целини обухватала и села Бабуљице, Бајрамовићи, Бостаховине, Браковци, Бучиновићи, Бучје, Доњи и Горњи Поточари, Димнићи, Добрак, Фојхар, Гладовићи, Карачићи, Крушев До, Кутузеро, Ликари, Липовац, Лука, Љесковик, Међе, Михољевине, Милачевићи, Мочевићи, Опетци, Осатица, Осмаче, Пале, Палеж, Пећишта, Подгај, Постоље, Познановићи, Прохићи, Рађеновићи, Скендеровићи, Слатина, Сућеска, Староглавице, Сулице, Шубин, Токољак, Жедањско.

Поред наведених чисто или претежно муслиманских села, они су под својом влашћу или боље речено, под окупацијом држали и више српских или претежно српских села и заселака: Чићевци, Гостиљ, Мала Даљегошта, Међе, Мочевићи, Осредак, Обади, Постоље, Подравање, Прибидоли, Пусмулићи, Радошевићи, Ратковићи, Виогор, Радовчићи, Сасе. Тој зони прикључено је и више села братуначке општине: Пирићи, Јаглићи, Бљечева, Загони, Запоље…У српским селима скоро и није било настањених муслимана, али су била под контролом њихових оружаних формација и Србима није био могућ повратак. Другачије речено муслимани су се понашали како су хтели и како је њима одговарало. Они су све време настојали да буду заштићени, али никако и разоружани.

За контролу и заштиту тако великог подручја више није била довољна јединица јачине батаљона, већ знатно бројније оружане формације које Унпрофор није био у стању или није хтео да обезбеди. Уосталом, апсурдно је да неко штити толико јаке и бројне муслиманске оружане формације. Слична је, највероватније, била и процена команде Унпрофора. Знало се да је у окупираним српским селима све уништено, али се није знало зашто Србима није обезбеђена могућност повратка.

То што су муслимани окупирали и држали српска села није изазвало очекивану реакцију ни команде Унпрофора, нити високог представника УН за Босну и Херцеговину. Окупација и задржавање српских насеља у заштићеној зони било је за цивилне и војне власти Републике Српске необјашњиво и ван свих договорених норми. Стекао се утисак да је зона заштићена и од повратка Срба у своја села и у своје куће.

Манипулација у УН

За разлику од међународних институција и УН, за које се претпостављало да су неутрални, знало се да државе чланице НАТО савеза, представљајући се пред јавношћу као међународна заједница, све време подржавају сецесионистичке покрете. Изненађење је и сазнање да УН нису неутралне и да подржавају муслиманску страну. До тог открића се стизало веома дуго, скоро десет година, и уз сталну сумњу да ли је могуће да је то истина. Не улазећи у мотиве и подстицаје за такво понашање, задржаћемо се само на неким конкретним случајевима који су везани за сребреничка збивања.

Тајна порука К. Анана

У Загребу је већ 21. априла 1993, само пет дана пошто је Сребреница проглашена за заштићену зону, командант Унпрофора шведски генерал Валгрен објавио да је демилитаризација завршена. „На основу рапорта који сам добио од својих официра у Сребреници, могу да потврдим да је данас у подне град демилитаризован.“/18 Он се, професионално и официрски часно, оградио. Чак је наведено да је демилитаризација завршена у подне. Ако то није истина криви су официри који су га обавестили.

У ствари, на подстицај САД и неких западних држава, политика УН коју је доследно извршавао тадашњи подсекретар за мировне операције УН Кофи Анан, била је да се муслимани не разоружају. Кофи Анан је, спроводећи такву политику, после само два дана (23. априла) послао поверљиву поруку генералу Валгрену о предстојећој посети делегације Савета безбедности, коју је предводио венецуелански амбасадор. У тој поруци је навео: „Имајући у виду ваше јавне тврдње да је Сребреница потпуно демилитаризована, не видим потребу да Унпрофор учествује у потрази за оружјем од врата до врата.

Вас ће несумњиво делегација Савета безбедности, која вам долази у посету упознати са снажним осећањем које је присутно међу неколико земаља чланица да Унпрофор не сме превише активно да учествује у разоружавању жртава.“/19 То је био начин да се, на интервенцију Кофија Анана, изигра Резолуција СБ и да се у Сребреници сачувају муслиманске оружане формације и терористичке банде. Иста пракса је потом примењена и у Горажду, Бихаћу… Неколико година касније видео се стварни смисао америчке и Ананове интервенције у корист муслимана. Они су постали пешадија НАТО савеза.

То је само почетак пристрасног понашања у случају Сребренице. У Секретаријату УН прикривен је значајан југословенски документ о страдању Срба у Сребреници./20 Исти документ је прикрио и прећутао Кофи Анан и у свом извештају који је о сребреничким збивањима поднео Генералној скупштини 15. новембра 1999. године. У истом извештају он се позива на књигу Насера Орића/21 у којој се говори о страдању муслимана,/22 али прећуткује раније изашлу и достављену књигу М. Иванишевића у којој се говори о страдању Срба у Сребреници./23 На почетку, у другом параграфу, навео је или цитирао невероватну неистину тужиоца Хашког трибунала: „Докази које је тужилац понудио описују сцене незамисливог дивљаштва: хиљаде мушкараца је погубљено и закопано у масовне гробнице, стотине мушкараца је закопано живо, мушкарци и жене су сакаћени и поклани, деца убијана пред очима својих мајки, деда присиљен да једе јетру свог унука.

Ово су истинске сцене пакла, писане на најмрачнијим страницама људске историје.“ /24 Хашко тужилаштво узалуд више година трага за сведоцима тих Ананових „злочина“. Нико тако нешто није видео. Чак ни сами сребренички муслимани. Ово што је у извештају речено је бескрупулозна обмана светске јавности и Генералне скупштине УН. Никада није пронађен, нити је постојао деда који је присиљен да једе јетру свог унука, нису пронађене мајке пред којима су побијена њихова деца, нису пронађени обогаљени и поклани мушкарци и жене, све је то измишљено, као што је измишљено и закопавање живих муслимана.

То што је о Србима у наведеном извештају написао Кофи Анан, генерални секретар УН, спада у странице најмрачније пропаганде уперене против једног народа.

Шта се у УН дешавало током рата у БиХ непосредан сведок је професор историје, а извесно време и проректор на Илиноис универзитету у Чикагу др Никола Моравчевић. Он је то изнео у интервјуу „Вечерњим новостима“/25 под насловом „Чинимо исте грешке“. Том приликом је рекао и следеће: „Имао сам срећу да, док сам био проректор на Универзитету, упознам Бутроса Галија, који ми је и дозволио приступ архиву.

Можда је прејако рећи, шокантни подаци, али сам дошао до документације која указује да је у Секретаријату Савета безбедности постојао тим који је извештајима из Босне и са Косова дописивао српске злочине, а ублажавао или сасвим прикривао оне које је чинила друга страна. И за мене је било изненађење да је и пут информација које су стизале, у највећем делу, био прилично чист, а да су их службе у Савету безбедности употребиле тако да докажу сву монструозност Срба. Установио сам, и то у књизи написао/26 да се ишло чак дотле да је извештај првог команданта снага УН у Босни Сатиша Намбијара о злочинима босанских муслимана, скинут са агенде дневног реда заседања“.

Реч је о редовном извештају који је након годину дана командовања јединицама Унпрофора Намбијар поднео Савету безбедности и у коме се, поред осталог, говори и о злочинима босанских муслимана и Хрвата над српским становништвом. Никола Моравчевић, такође, сведочи: „Мадлен Олбрајт је од Бутроса Галија захтевала да се Намбијарови докази повуку. Иста је судбина и дела извештаја из Рачка, због кога је бомбардована Србија.“/27 Рецепт примењиван током рата у БиХ био је сасвим једноставан.

Извештаји о страдањима Срба и српским жртвама завршавали су у архиву и о њиховом садржају јавност, бар преко УН, никада ништа није могла да сазна. Насупрот томе извештаји о страдању муслимана, силовањима, прогонима или убиствима, обично тајно и лажно допуњени са фалсификованим бројем страдалих, стизали су на дневни ред Савета безбедности УН. Последице су увек биле исте: доношене су резолуције са новим, све оштријим казненим мерама против Срба с обе стране Дрине. Недуго затим на српска насеља су се сручили бомбардери и крстареће ракете.

Незадовољство Сребреничана

О животу у Сребреници током рата, од маја 1992, а поготово од 17. априла 1993. до средине јула 1995, значи док се место налазило под заштитом УН, постоје многа сведочанства исказана претежно од самих мештана, али и од странаца који су долазили и боравили у том градићу. Ми ћемо се овом приликом највише користити оценама које су изнели сами Сребреничани. Међутим, ни од једних ни од других ништа лепо није речено о условима живота и режиму који је владао у том граду.

Тако, по једнима, локални неспоразуми, свађе, сукоби и нетрпељивости, настајали су због махинација у дистрибуцији хране и осталих свакодневних потрепштина, поготово робе из хуманитарне помоћи која је стизала конвојима и авионима. Обичан свет се бунио због тога што су највише узимали они који су већ доста тога имали и који су највише донели из освојених српских села. Већим делом рата ови проблеми су више заокупљали пажњу мештана него оружани сукоби. Није морало тако да буде. У пролеће 1993. Сребреницу је напустило око 12.000 особа.

То је у доброј мери смањило потребе за храном. Па и поред тога било је гладних, без огрева у кућама, без одеће и обуће. У исто време по тезгама на пијаци и улицама било је разне робе, поготово оне која је стизала из хуманитарне помоћи. То је проузроковало стално незадовољство мештана, социјалне немире, силовања, пљачке, крађе, проституцију… У многим кућама једини новац који су имали доносиле су девојке које су се дружиле са војницима Унпрофора. У једној од две жешће побуне дошло је и до физичких сукоба.

У центру града је разваљена, опљачкана и запаљена бивша робна кућа, у којој се налазио магацин хуманитарне помоћи. Истог дана уследила је енергична полицијска истрага, у којој је саслушано више десетина лица, који су се том приликом затекли у центру града. Муслимани су после покушали да тај објекат прикажу као жртву српског гранатирања, али подвала није успела. Годинама је изгорела зграда била ругло града.

Такво стање проузроковало је многа бекства и дезертирања из енклаве према осталим крајевима под муслиманском влашћу, највише према Тузли, али и у Југославију и Србију./28 Почетком априла 1994. у Братунац су пребегле и две муслиманске девојчице у одмаклом степену трудноће. Обе су имале по 15 година и биле су жртве силовања Насерових војника. Обе су и Ш.С. и В.Д. надлежним органима унутрашњих послова Братунца 4. априла 1994. дале службене изјаве.

По ослобођењу Сребренице у једној запуштеној кући нађена је везана девојка из Италије. О томе је обавештена и италијанска амбасада у Београду. После посете њиховог војног аташеа девојка је смештена у психијатријску болницу на Соколцу. Питање како се нашла у Сребреници и шта се са њом дешавало засад је без одговора. Иначе, о стању у енклави, поготово у самом граду, као и побунама, дата су бројна сведочанства која се чувају у надлежним службама РС.

Довољно је позвати се на јавно изречену изјаву Ибре Мустафића, бившег председника Скупштине општине и оснивача СДА Сребренице, дату за Јунге велт, коју је пренео и београдски Дневни телеграф,/29 који тврди „да је у овом месту владала права мафија.“ Он, такође, тврди: „Ниједан долар од силне помоћи која је допремљена у Сребреницу није добило цивилно становништво.“/30

По другим тумачима догађаја, сукоби су проузроковани борбом за престиж између војних и цивилних власти и појединаца, који су у тој власти учествовали. У тим сукобима више је употребљавано оружје него у претходном случају. То потврђује и већ поменута изјава Ибре Мустафића. Он, такође, каже да није имао никаква права, иако је био председник општине, чак је тамошња мафија два пута покушала атентат на њега.

У једном од тих напада био је тешко рањен. Мафија је убила и његовог веома блиског пријатеља, шефа сребреничке полиције./31 Да атентати нису били ретка појава потврђује и случај Нурифа Ризвановића./32 Без сумње најмаркантнија особа у муслиманским оружаним формацијама Сребренице, Братунца, Коњевић Поља, Церске… Човек са највишим војним образовањем, ражаловани мајор из бивше ЈНА био је латентна опасност за положај Насера Орића. Међутим, за разлику од Н. Орића, никада није био у милости Алије Изетбеговића.

Убијен је из заседе у родној Глогови фебруара 1993. нешто више од месец дана после успешне заједничке акције на суседна српска села Кравицу, Јежестицу, Шиљковиће извршене 7. јануара, на православни Божић./33 Успех у тој акцији био је један од разлога сукоба с Насером Орићем. После убиства Нурифа Ризвановића пронео се глас да је он био сарадник КОС-а и српски шпијун. Муслимани су то прихватили као истину.

Цивили нису мета

Мора се утврдити шта је проузроковало и довело до сребреничке војничке операције јула 1995. године познате и планиране у Дринском корпусу ВРС као „Криваја 95“? Циљ тог подухвата није био изгон муслиманске војске, а поготово не цивила, из Сребренице. То потврђују данас не само изјаве и сведочења протагониста, већ и сва расположива документа, поготово наређења команди у овој акцији ангажованих бригада, потом Дринског корпуса и Главног штаба ВРС. Нигде не постоји наређење да се заузме Сребреница.

То је закључак који је дао и холандски Краљевски институт за ратну документацију (РИОД). Исто мишљење изнео је и Жан Рене Руез, главни истражитељ Хашког трибунала за Сребреницу. Он је у једном интервјуу за сарајевски недељник Дани на питање новинара „Да ли имате елементе који би потврдили претходне планове о овим масакрима? „Одговорио: „Не, нису постојали претходни планови. Заузимање енклаве уопште није било у плану. План о овој офанзиви потиче од 5. јула. Првобитни план је био смањити енклаву на сам град Сребреницу и претворити је у велики избеглички камп под отвореним небом, да би Уједињене нације почеле са евакуацијом зоне.“ Новинар још пита: „Та изјава се темељи на документима које поседујете?“ Руез: „Да, у потпуности.“/34

Слична је тврдња и познатог француског адвоката Жака Вержеса, који цитира речи генерала Ф. Мориона: „Убеђен сам да је становништво Сребренице било жртва вишег интереса, али вишег интереса који се налазио у Сарајеву и Њујорку, али сигурно не у Паризу.“/35 За Србе циљ операције „Криваја 95“ био је само ограничавање територије на обим који је утврђен априла 1993. г. када је Сребреница проглашена за заштићену зону. Разлози за акцију српске стране у циљу сужавања територије коју поседују муслимани били су довољно убедљиви и неспорни.

Главни од њих су чести муслимански напади на околна српска насеља и заседе иза линија српске одбране, што је проузроковало сталне људске губитке. Да би одбранила своја насеља и становништво од муслиманских похода са територије коју су запосели, ВРС годинама је морала да ангажује значајне војне потенцијале. Узалуд су на неколико места око зоне постављене табле: „ДЕМИЛИТАРИЗОВАНА ЗОНА, свака војна операција је строго забрањена, члан 60. протокол 1, Женевске конвенције“. То за муслимане није ништа значило. На линијама одбране околних српских села морали су да буду борбени састави Братуначке и Милићке бригаде, а поред њих и ојачан батаљон Скелана и батаљон Зворничке бригаде. На истом послу били су и полицајци.

Војне и цивилне власти РС трпеле су такво стање и с муком смиривали мештане у сталној нади да ће муслимани коначно бити разоружани. То је трајало више од две године. У Братунцу је у неколико наврата мало недостајало да дође до побуне цивилног становништва и избеглица из села, која су се, сасвим нелогично и неоправдано, нашла под муслиманском контролом. За све то време Војска Републике Српске није имала скоро ниједан значајнији међународни правни или политички разлог да се устеже од оружане акције против 28. дивизије Армије БиХ.

Те формације у Сребреници су, не уважавајући поменуту Женевску конвенцију, већ првих дана по стварању заштићене зоне, биле легитиман циљ за српску оружану акцију. Исто српско право – зато што се муслимани нису повукли у заштићену зону, нису разоружани и наставили да нападају околна српска села – било је на снази и онда када је акција извршена, јула 1995. Међутим, када су јединице Дринског корпуса кренуле у остваривање плана „Криваја 95“, узнемириле су се све структуре УН, поготово оне у БиХ.

Наређења Радована Караџића

Приликом ослобођења Сребренице јединице ВРС прошле су кроз 42 муслиманска или претежно муслиманска села, 16 од муслимана окупираних претежно српских села сребреничке и пет претежно муслиманских села братуначке општине и претресли све куће, помоћне зграде, скровита места. Иза њих није остала ниједна муслиманска жртва. Бесмислена је и сама претпоставка да рањен, стар или болестан човек, жена или дете може побећи од војника, поготово ако војник хоће да убије. У то су се током претходних година уверили мештани српских села, који су страдали како од ватреног тако и од муслиманског хладног оружја, ножа, секире или маља. Стотине појединачних и колективних гробница остало је по српским селима кроз која је прошла муслиманска војска.

Насупрот таквој муслиманској пракси, српска војска је успешно обезбеђивала евакуацију муслиманских цивила. Обезбеђивала је храну, воду, медицинску заштиту и превоз. Они су деци, мајкама, сестрама и супругама својих противника помагали да живи и здрави оду тамо где су њихови најближи, борци 28. дивизије. То је захтевано и у наређењу председника РС Радована Караџића./37 Ретко се у рату догађа да нека војска прође кроз толико непријатељских насеља, а да за војском не остану цивилне жртве.

У свету је веома брзо, али вероватно не случајно, заборављена или занемарена изјава коју је 27. јула 1995. дао високи комесар УН за људска права Хенри Виланд који је са тимом стручњака пет дана интервјуисао велики број избеглица којих је на тузланском аеродрому у то време било преко 20.000. Високи комесар УН Хенри Виланд је за лондонски Дејли телеграф изјавио: „Нисмо пронашли никога ко је својим очима видео злочине.“/38 На то се не осврћу „објективни“ или „независни“ тумачи сребреничких збивања јула 1995. Изгледа, а нисмо сигурни, да је и помињани РИОД то у свом елаборату прећутао. Према доступним подацима, коначан број лица која су напустила Сребреницу износи 35.632 особе које су прве недеље августа регистроване од Светске здравствене организације и босанске владе./39

Као што видимо, постоји неко ко је бринуо о муслиманској војсци и настојао да је сачува од пораза. Србима је остало да брину о муслиманским цивилима и сачувају их у животу. Србима је то наредио и председник Републике др Радован Караџић у чл. 3 и 4 „Одлуке о именовању цивилног комесара за општину српска Сребреница“./40

Одлазак муслимана

За команду ове операције, изведене са малим бројем војника, изненађење је било што су муслимани одустали од одбране не само сеоског подручја заштићене зоне, већ и саме Сребренице. Муслиманске снаге су, по добијеном наређењу и плану више команде, кренуле у правцу Тузле. Ни у једној варијанти плана „Криваја 95“ није било предвиђено да муслимани напусте Сребреницу, као што није било предвиђено ни да српске јединице уђу у тај град. Па и поред тога Срби су урадили оно што би у истој ситуацији урадила свака војска, ушли су у небрањену и напуштену Сребреницу.

Јула 1995. поново је, као и у пролеће 1993, испољена брига само за судбину муслиманске војске. Опет се пришло спасавању 28. дивизије Армије БиХ, од сасвим извесних људских губитака и могућег тешког пораза ако јој се дозволи да брани заштићену зону или сам град Сребреницу. Ти борци су планирани за учествују у „Балканској олуји“, која је почињала кроз две седмице, а ратиште се простирало у дужини више стотина километара, од Требиња на југу, преко Сарајева и Сребренице, до Босанске Костајнице и реке Уне на северу Републике Српске.

У Тузли је ускоро потом извршена смотра на којој су на свечаној трибини, поред многих званица, били један поред другог командант 28. дивизије бригадир Насер Орић и председник Председништва БиХ, односно врховни командант Армије БиХ, Алија Изетбеговић. Ова смотра доказује да је муслиманска војска из Сребренице дошла у Тузлу по наређењу а није побегла на своју руку.

Многе индиције указују да је заједничка хрватско-муслиманска команда, по плану и на захтев претпостављеног страног фактора, намеравала да баш тих дана коначно крене у акцију, која је припремана још у јесен 1992. год. Шта нам сугерише такав закључак?

Изнад свега то је амерички изненађујуће детаљан план, који је – већ тада, према тврдњи веома добро обавештених и високо рангираних војних аналитичара Џорџа Кенија из Карнеги фондације и Мајкла Дагана, пензионисаног начелника Штаба ваздухопловства САД – предвиђао оружану, највероватније НАТО интервенцију у коначном обрачуну са „српском агресијом на Балкану.“/36 Српска операција „Криваја 95“ сигурно је реметила тај план и распоред снага.

Ускоро после Сребренице кренула је офанзива и против Републике Српске, оживела су ратишта на Озрену, Возући, Сарајеву, Херцеговини, Босанској Крајини. То је био први део поменутог америчког плана „Балканска олуја“. Други, против Србије, такође амерички, уследио је неколико година касније.

Меморијални центар и мезарје

Не треба да чуди што су Поточари изабрани за тако велико светилиште и једино култно место не само муслимана БиХ и бивше Југославије, већ и Европе. Ту се родио ратни предводник Насер Орић и, по свим локалним веровањима, Меморијални центар-мезарје подигнут је у његову част. Према веровању муслимана, Поточари треба да постану симбол геноцида над њима у БиХ. И више од тога, они нуде да Поточари буду за муслимане оно што је за Јевреје Аушвиц а за Србе Јасеновац. Екстремни муслимани верују да прогон муслимана у БиХ траје од како су Турци протерани са ових простора. Уверени су да је неправедно што немају сопствену државу док Срби имају Србију, а Хрвати Хрватску. Срби сматрају да су хришћани, Срби и Хрвати, стварни староседеоци БиХ и да су гинули у одбрани хришћанства од ислама и муслимана.

У циљу подизања наведеног мезарја и Спомен-обележја Сребреница-Поточари високи представници Волфганг Петрич, а потом Педи Ешдаун донели су три правна документа. То су одлуке у којима се, поред осталог, високи представник позива на овлашћења која су му својевремено дата и по којима је он коначан ауторитет у тумачењу Споразума о цивилној имплементацији Мировног уговора./41

Било би, свакако, логичније да је за Меморијални центар изабрана локација неког од стратишта: Козлук, Брањево, Пилица, Петковци… Или место неке од већих примарних масовних гробнице: Глогова, Козлук, Брањево, Ораховац, Церска… Локације Козлук и Брањево се посебно намећу јер су ту, по неким сведочењима, вршене егзекуције и пронађене су и откопане примарне масовне гробнице.

Муслиманске жртве

С обзиром на намену Меморијалног центра-мезарја Поточари, неопходно је да број покопаних буде што већи. Од тога највише зависи углед Меморијалног центра у свету, наравно међу муслиманима. Да су муслимански војници током рата имали знатне губитке није спорно. У овом случају само је спорно колико их је страдало приликом пробоја кроз неколико линија српске одбране и у међусобним сукобима, а колико је стрељано. Спорно је колико је страдало јулских дана 1995. године, а колико у претходним годинама и ранијим борбама.

Највише је спорно што против лица која су извршила стрељање Трибунал никада није покренуо истрагу. Ко је те војнике ангажовао, под којим условима и ко им је обезбедио заштиту, чак и у САД./42 Ко је то учинио имао је утицаја и на Трибунал. Њихово хапшење и сведочење пред Трибуналом открило би наручиоца подухвата. Штитећи извршиоце организатор егзекуције је штитио себе. То је очигледан доказ да наручилац није могао да буде неко из Републике Српске.

Има индиција да су ангажовани војници обманути, као и да нису имали поверење у правосуђе које би одредило казне похватаним муслиманским злочинцима. Ипак, немогуће је поверовати у претпоставку да су кренули самоиницијативно. У том случају само би они били криви и одговорни и Трибунал не би имао разлога да не подигне оптужнице. Али, ни против Дражена Ердемовића, такође једног од непосредних извршилаца, није ништа предузето све док се није нашао у Трибуналу. Он је најбољи доказ да су сви они имали заштиту.

Када су југословенске власти упознате са његовим злочином изразиле су намеру да му суде, он је у страху од тога и сасвим извесне казне спас потражио у Трибуналу. Не случајно. Његовом захтеву су се, такође, нимало случајно, придружиле дипломате западних (НАТО) држава./43 Тражили су да се поштују његова људска права и слободно изражена воља. У Трибуналу не само да је нашао заштиту од велике казне, већ је ускоро постао главни ослонац Трибунала и сведок на свим суђењима кад је било речи и о Сребреници. Мистерију ко се крије иза иницијатора и наручиоца извршених стрељања већ више од десет година српска страна не може да разјасни.

Дуго се, изгледа трагало где се и када догодио неки велики српски злочин, који би могао да усталаса светску јавност и покрене НАТО. У априлу 1993. године Американци су покушали са Сребреницом, али је покушај пропао. Према властитој изјави Алије Изетбеговића, једног од учесника у тим разговорима, он није могао да прихвати Клинтонов предлог да пусти Србе у Сребреницу, и тако жртвује 5.000 мештана тог града./44 Потом је у неколико случајева покушано са Сарајевом, али ни то није дало пожељне резултате. Још лошији избор су били Церска, Горажде, Жепа, Бихаћ… Међутим, идеја да су Срби починили велики злочин над муслиманима у БиХ се морала остварити. На крају се поново указала прилика и избор је, коначно, пао на Сребреницу. Место је, ипак, пронађено, одговорни за злочин су одређени раније, број жртава се, такође, бар оквирно знао, само су још недостајали докази.

Намештена игра

Тај доказ, према замисли и очекивањима оних који су морали да га прибаве, требало је да буду догађаји у кампу у Поточарима, где су благовремено доведени муслимански цивили, које приликом доласка Срба не би имао ко да заштити и одбрани. Ту су 12. јула очекивана убиства и покољи које ће, како је с разлогом претпостављано, да изврше Срби после парастоса на братуначком гробљу. Мотив је био познат. На исти дан 1992. год. муслимани су напали и попалили више српских села и на суров начин убили 68 мештана…У Поточарима су биле мајке, деца, сестре тих муслиманских злочинаца.

Међутим, после парастоса људи су се са гробља вратили својим кућама. Када је подмукао план са подметнутим муслиманским цивилима пропао, вероватно на велико изненађење иницијатора, морали су прићи неком новом, сада већ изнуђеном, решењу. У наредна два дана из околних места прикупљено је десетак војника 10. диверзантског одреда, који су били на одмору, и они су урадили оно што се данас квалификује као геноцид. Стрељање заробљених муслимана није предмет ове расправе. Споран је број стрељаних али није спорно да су стрељани само војници а не и цивили.

Колико је муслиманских војника стрељано, а колико погинуло приликом пробоја до Тузле и у неколико међусобних сукоба? У одговору на ово питање Жан Рене Руез,/45 вишегодишњи главни истражитељ Хашког трибунала у сребреничком случају, каже: „Води се рат бројкама од првог дана“./46 Ни данас још не може да се одговори на питање колико је муслиманских заробљеника стрељано. Зато ћемо изнети оно што не би требало да буде спорно. Реч је о подацима који не потичу из српских извора, већ од институција из држава које су биле у рату против Срба и, кад је реч о мезарју, из муслиманских извора. Срби ни у једном случају не само да нису имали могућност неког утицаја, већ ни могућност увида у документацију на основу које су формирани подаци.

Прве бројке могућих жртава налазимо у списковима несталих лица Међународног комитета Црвеног крста који су од 1995. до данас објављивани више пута увек са другим бројем несталих, али се тај број коначно усталио негде на око 7.000-8.000 особа./47 Међутим, ти спискови су у више случајева оспоравани. У њима су проналажени људи који су гласали наредне године (за изборе у 1996. у бирачком списку за Сребреницу нашли смо 3.016 особа из списка несталих), ту су још живе особе и особе друге националности.

Отуда ти спискови данас не могу да имају исти значај као ранијих година. Ипак, већина оних који желе што више да окриве српску страну позивају се на тај списак и без икаквог основа то проглашавају списком масакрираних муслиманских цивила. Прегледом једног од тих спискова утврђено је да од скоро 8.000 несталих, само 36 особа женског пола.) Ти спискови нису спискови мртвих, а још мање су спискови цивила који су масакрирани.

Необориве чињенице

Неупоредиво су веродостојнији подаци који се налазе у документацији о ексхумираним телима из више масовних гробница./48 Посебно су значајне примарне масовне гробнице,/49 које је за потребе Трибунала истраживао Дин Менинг. По њему то су: Церска (150 тела)/50, Нова Касаба 1996. има 4 гробнице (33 тела)/51, Ораховац: лажета 1 (130) и лажета 2 (243)/52, Брањево (132)/53, Нова Касаба 1999. (57), Глогова 1 (191) и Глогова 2 (139)/54 Козлук (340)/55, Коњевић Поље 1 (9) и Коњевић Поље 2 (3)/56, Брана код Петковаца (234)/57, Липље 2 (158)/58.

Укупно су у наведеним гробницама, према овим подацима пронађени посмртни остаци 1824 тела. У експертизи Дина Менинга ексхумирано је 1.883 тела. Од откопаних тела утврђено је да је мушкараца 1.656. А само једна женска особа. За остале није утврђен пол. У истој експертизи је утврђено да су масовна убиства извршена у Церској, Кравици, Ораховцу, Брани код Петковаца, војној економији Брањево, Пилици и Козлуку./59

У тужбама Трибунала те бројке су знатно другачије и веће. Тако је по Тужилаштву на истим локацијама убијено између 4.900 и 6.700 муслимана (у Кравици је наводно убијено 1.000-1.500, Брањеву 1.200-1.500, Ораховцу, обе лажете 1.000, Брани код Петковаца 1.000, итд). Према изјавама њихових сведока, муслимана, који изјављују да су видели и преживели егзекуцију, број жртава се повећава. По њима убијено је 2.500 лица више од највеће цифре Трибунала. То значи око 9.200 стрељаних, што чак ни Тужилаштво трибунала није могло да прихвати.

Како изгледају те диспропорције видећемо у три следећа случаја. На објекту војна економија Брањево стрељање је извршено у недељу, 16. јула, између 10 и 15 часова. Један преживели сведок муслиман процењује број жртва на 1.000-1.500, Тужилаштво прихвата процену Дражена Ердемовића, који је и сам учествовао у стрељању тих заробљеника, и наводи 1.200, а у примарној гробници нађени су посмртни остаци само 132 особе.

Претпоставља се да се део тих жртава налази и у претежно секундарној гробници Чанчарски пут 12 (толико је на том путу гробница са укупно 174 тела ). Па и поред тога остаје велика разлика. Следећи случај је локација Ораховац за коју неколико сведока муслимана тврди да је стрељано 2.000-2.500, Тужилаштво се определило за 1.000 стрељаних, а у примарној гробници (обе лажете) откопано је 373 тела. Трећи случај је Брана код Петковаца, за коју муслимани наводе бројку од 1.500-2.000, тужилаштво 1.000, а откопана су 234 тела.

У свим наведеним масовним гробницама, не само у ове три, налазе се и тела бораца који су погинули приликом пробоја кроз српску територију и у међусобним сукобима. Приликом асанације терена, поготово лети за време великих врућина, када се тела брзо распадају, скупљани су лешеви који су се налазили у полупречнику од по неколико километара и закопавани у стандардне, може се рећи војничке, масовне гробнице. На крају, како проценити колико је ту жртава из борби, а колико стрељаних. Из свега тога треба изузети заробљенике из магацина Задружног дома у Кравици. Ту је дошло до побуне муслиманских затвореника, коју нико не помиње, у којој је убијен српски полицајац Крсто (Богољуб) Драгичевић, рођен 1965. године из Скелана, а рањен, сада такође покојни, Раде Чутуровић са надимком Официр.

Стража, њих око 30 бораца, бранила се свим оружјима, па и ручним бомбама. Тужилаштво прећуткује побуну и наводи да је било 1.000-1.500 стрељаних. У две примарне гробнице, у суседном селу Глогова, у којима су закопани побуњени муслимани нађена су тела 330 особа. Међутим, независно од тога укупан број стрељаних муслиманских заробљеника тешко да може да износи мање од 407 лица. Толико је пронађено повеза за руке и 270 повеза за очи. (Једна особа може да има оба повеза.) Тим поводом мора се поставити питање где је око сто српских заробљеника који су предхдно били заробљени у Сребреници.

Сигурно да ни српске заробљенке муслимански војници нису спроводили одвезаних руку. Можда су раније поубијани и нису били у овим муслиманским колонама. Непознато је откуд у тим гробницама посмртни остаци и лица српске националности. У примарној масовној гробници Ораховац (лажете 2) Гојко Тодоровића, Биљана Матић и Војислав Милошевић. У секундарној масовној гробници Чанчарски пут 3 (веза примарна гробница Козлук) Станко Даниловић.

У време ексхумације идентификован је веома мали број откопаних тела (Церска 9 од 150, Брањево 13 од 132, Ораховац 21 од 373, итд.), ни 5 одсто од укупног број ексхумираних. О посмртним остацима идентификованих упознаћемо се на основу спискова лица чија су тела покопана у Меморијалном центру-мезарју Поточари.

Прва укопавања у овом муслиманском спомен- обележју почела су 31. марта 2003. год. Од тада до данас укупно је укопано 2.442 тела. То је 559 тела више него што је откопано из масовних гробница. Могуће је претпоставити да је, у међувремену, било и више појединачних или мањих групних укопа и да је саопштени број нешто већи. Укупно је, уз одговарајући верски ритуал, обављено шест групних укопа.

У првој групи укопаној 31. марта 2003. налазили су се посмртни остаци 600 идентификованих лица. У другој групи укопаној 11. јула 2003. налазило се 282 лица. У трећој групи укопаној 20. септембра 2003. налазило се 107 лица./60У четвртој групи 11. јула 2004. укопано је 338 лица. У петој групи 11. јула 2005. године укопано је 610 лица./61 У шестој групи 11. јула 2006. године укопано је 505 лица./62

Ратничке поруке др Мустафе Церића

Од настанка мезарја јавности се намеће теза да је реч о недужним цивилним жртвама српског геноцида над муслиманима. Ту тезу скоро у подједнакој мери су лансирали муслимани и они домаћи и међународни фактори који у томе виде и имају неки свој интерес. Не само током рата, већ и годинама после, па чак и данас, многе невладине организације Сарајева и Београда, државне установе и медији М-Х федерације, муслиманске верске институције, па и појединци стално манипулишу великим муслиманским страдањима. Недоумицу код свакога изазива порука коју је приликом првог укопа јавно изрекао исламски великодостојник др Мустафа Церић и која је уклесана у великом каменом блоку. Поред лепих и благих богоугодних речи ту је и загонетан завет или захтев:

Нека освета буде Правда!

„У име Бога Милостивог,

Самилосног

Молимо Те Боже

Свемогући,

Нека туга постане

Нада!

Нека освета буде

Правда!

Нека мајчина суза

Буде молитва:

Да се никоме никад

Не понови Сребреница!“

То је текст поруке на централном месту Меморијалног центра, а мештани се и данас питају да ли то хоџа позива на освету? Не би требало мртве узнемиравати. Требало би их оставити да мирују на својим парцелама и редовима без обзира на разлоге што данас више нису међу својима. Али, као да се не може без тога. Тешка срца то прихватамо, што не значи и да се лако миримо са нечим, с чиме се тешко можемо помирити. Проблем Сребренице и њених муслиманских жртава стар је више од десет година и данас је још увек актуелан као да је тек настао. За њихову судбину окривљују нас Србе. Проблем српских жртава и њиховог вишегодишњег страдања у овом крају никада није ни покретан. За њих нико није одговоран.

Ко су лица чији су посмртни остаци данас укопани у Меморијалном центру-мезарју Поточари? И у овом случају реч је о мушкарцима и само две женске особе. Сви укопи обављени су свечано и у присуству највиших државних руководилаца, исламских верских предводника, дипломатског кора и страних државника. Укопу који је обављен 11. јула 2005. године, када је означена и јубиларна десетогодишњица сребреничких збивања, свечаности је присуствовао и председник Србије Борис Тадић. Сви ти догађаји претварани су и у медијске спектакле, са бројним пропагандним порукама и оптужбама за геноцид који су Срби починили. Дужни смо, у име истине, да кажемо нешто од оног што нам је познато о лицима која су покопана у мезарју. Од веома обимне грађе настојаћемо да изнесемо неколико најупечатљивијих спорних случајева.

Злоупотреба мртвих

  1. У списковима покопаних жртава из јула 1995. год. налази се велики број лица која су била регистрована као бирачи општине Сребреница за изборе наредне 1996. године. Располажемо њиховим именима, али овом приликом даћемо само бројчани преглед. Од имена наведених у првом укопу наводних жртава њих 271 било је у бирачком списку за 1996 годину, у другом укопу 85, трећем 31, четвртом 140, петом 252 и шестом укопу 135. То је 914 лица или нешто изнад 37 одсто од укупног броја укопаних. Логично је претпоставити да су то лица која су умрла природном смрћу у раздобљу од јула 1995. до јула 2006. године, када је извршен последњи укоп, а не жртве Сребренице страдале приликом повратка Срба у тај град. Да су у питању жртве потврђује и чињеница да је организатор избора Оебс, имао на располагању више од годину дана да их брише из списка сребреничких бирача. То није учињено. Има индиција да је слична ситуација и са општином Братунац, па и Власеница и Зворник.
  1. Други споран случај односи се на лица за која постоје судска решења да су умрла природном смрћу. Нажалост нисмо у могућности да остваримо макар површан увид у већину матичних књига умрлих у Сребреници, Братунцу, као и у осталим суседним општинама из којих су регрутовани борци Осме оперативне групе Армије БиХ. У том случају овај списак би био вишеструко увећан. Но, и без тога није спорна чињеница да је и на овај начин покушано да се што више повећа број наводних муслиманских жртава Сребренице „страдалих“ у „масакру“, приликом повратка Срба јула 1995, и покопаних у Меморијалном центру и мезарју Поточари. Од око сто имена дајемо само неколико примера: Фетахија (Назиф) Хасановић, 1955.г. – умро 15.12.1996. г, Сребреница./63 Шукрија (Амил) Смајловић, 1946.г. – умро 2.5.1992.г, Залужје./64 Махо (Суљо) Ризвановић, 1953.г. – умро 3.1.1993.г, Глогова./65 Мефаил (Мехо) Демировић, 1970.г. – умро 10.5.1992.г, Красановићи./66 Реџић (Ахмет) Асим, 1949.г. – умро 22.4.1992.г, Братунац./67
  1. У мезарје су, у циљу стварања неистините слике о великом броју недужних цивилних муслиманских жртава, преношени посмртни остаци како бораца тако и цивила са других локација и поново, ритуално и уз верске обреде, покопавани. И овом врстом обмане јавности обухваћено је неколико стотина лица. Дајемо десетак конкретних имена. У првом укопу извршеном 31. 3. 2003. године из локалног сребреничког мезарја Казани пренето је и поново покопано тело Хамеда (Хамид) Халиловића (1940-1982). Реч је, као што видимо, о лицу које је умрло двадесет година пре почетка рата. Приликом четвртог укопа 11. 7. 2004. из истог мезарја пренета су тела једног старог, пре рата умрлог цивила и једног погинулог борца Армије БиХ. То су Осман (Ибро) Халиловић (1912-1989) и Нурија (Смајо) Мемишевић (1966-1993). Из петог укопа обављеног 11. 7. 2005. поново су покопани: Салих (Шабан) Алић (1969-1992), Мујо (Хашим) Хаџић (1954-1993), Ферид (Рамо) Мустафић (1975-1993), Хајрудин (Исмет) Цврк (1974-1992)./68
  1. За једну групу војника Армије БиХ покопаних у меморијалном центру није познато где су и када изгинули и где су раније били сахрањени, али је извесно да ни то нису жртве „сребреничког масакра“ јула 1995, и да су животе изгубили пре 11. новембра 1993. године, када је написан документ да су њихове породице стамбено и социјално збринуте./69 У тој групи се налазе војници Армије БиХ: Ћеримовић (Мустафа) Мујо – 12.4.1938, Себјочина-Власеница, Хасановић (Мујо) Хамед – 9.7.1966; Малић (Ибрахим) Рамиз- 1970. Хере-Власеница; Омеровић (Алија) Хамед – 1939, Глогова-Братунац; Омеровић (Мехмед) Адем – 1976. Вршиње-Власеница; Омеровић (Нурко) Нурија- 1953. Урковићи-Братунац; Хасим (Ћамил) Селимовић, 1950; Рамиз (Суљо) Алић, 1942; Јусуф (Сафет) Османовић, 1947; Рамиз (Хакија) Алић, 1979; Муниб (Мујо) Алић, 1962; Јусуф (Јусо) Омеровић, 1962; Мехо (Мехмед) Османовић, 1942; Сеад (Осман) Салкић, 1960; Сафет (Шабан) Коркутовић, 1960, Омеровић (Хабиб) Азиз- 1.5.1965, Сикирић-Братунац.
  1. У раније помињаном документу у коме се траже подаци за израду хронике Армије БиХ наведена су и имена неколико стотина бораца који су погинули пре 07.03.1994./70 И у овом случају то нису ни жртве неке егзекуције ни погинули борци приликом борби за Сребреницу јула 1995. И у овом случају дајемо, само као илустрацију, неколико десетина имена, по неколико из појединих бригада 8. оперативне групе, а потом 28. дивизије Армије БиХ То су:. Мујић (Ризван) Ибро- 1952, Сућеска-Сребреница, Мехмед (Мехо) Хоџић, 1960; Хафизовић (Ибрахим) Хајрулах – 1973, Опетци-Сребреница Исмет (Шахмин) Хусеиновић, 1947; Мујо (Авдо) Ахметовић, 1970. Поточари, Мехмед (Мехо) Хоџић, 1960. Поточари, Шаћир (Омер) Малић, 1945. Поточари, Амир (Омер) Омеровић, 1974, Кадрија (Есед) Османовић, 1956. Поточари; Јусуф (Јусо) Јусић, 1941. Поточари. (Припадници 280. источнобосанске лаке бригаде Армије БиХ.) Мехмед (Омер) Авдић, 1966; Адил (Реџо) Хасановић, Мехо (Мехмед) Ахметовић, Адил (Шећан) Хасановић, Хусеин (Ибро) Мехмедовић; Омер (Шахин) Ахметовић-Бибо, 1946. Мујо (Авдо) Клемпић, 1959. Сребреница; Абид (Мехмед) Зухрић, 1961. Мехо (Ахмо) Дураковић, 1967; Сафет (Химзо) Хоџић; Манџић (Даут) Јусуф – 1938, Скелани-Сребреница. (Припадници 281. источнобосанске лаке бригаде Армије БиХ.) Неџад (Муниб) Османовић, Рамо (Омер) Авдић, Енвер (Хамед) Ибрахимовић, Изет (Идриз) Салкић, Џевад (К) Суљић, Хасан (Мујо) Бегановић, Реџо (Авдо) Суљић, Омер (Осман) Смајловић, јединица „5. јули“ Токољак, милиционер Бајро (Хасан) Селимовић из чете Казани; Кадрија (Ибрахим) Авдић, 1965. (Припадници 282. источнобосанске лаке бригаде.) Авдић (Хусеин) Мехмед – 1943, Паљевине-Сребреница, Авдић (Шемсо) Мехмед, 1954, Пирићи-Братунац, Бегић (Шаћир) Мирсад, 1955, Лука-Сребреница, Салиховић (Хасан) Хасиб- 1945, Сућеска-Сребреница, Суљо (Синан) Омеровић, 1922. Сребреница; Мехмедалија (Сулејман) Хасановић, 1955. Сребреница (Припадници 283. источнобосанске лаке бригаде), Муниб (Мујо) Мустафић, 1960, нестао 13.3.1993; Салко (Мухамед) Хоџић, 1959. (борац 284. источнобосанске лаке бригаде.)

Комаданти и војници из озлоглашених догађаја

  1. Овом приликом дајемо имена муслиманских војних руководилаца и војника, за које не постоје прецизни подаци како су и где страдали. Зато је могуће да су они жртве стрељања, као што је могуће и да су погинули приликом пробоја линија српске одбране. Не би требало да буде спорно да су били припадници Армије БиХ и да су живот изгубили јула 1995. Међутим, скоро сви они, или већина њих, до времена погибије или стрељања учествовали су у многим оружаним акцијама против мештана српске националности и сносе одговорност за почињене злочине над цивилним становништвом, разарања села, прогон и пљачку.

Ту је и један број чланова разних команди и заслужних бораца, који су предложени за разне награде и одликовања./71 Њихова имена се налазе и у кривичним пријавама поднетим надлежним правосудним институцијама за злочине почињене на подручју Сребренице и околних општина. И овом приликом дајемо у односу на расположиву грађу ограничен број таквих случајева.

Ту су чланови Главног штаба 8. оперативне групе Армије БиХ: Садик (Рамо) Сулејмановић, село Лука, општина Сребреница, Бего (Јусуф) Тихић, рођ. 1960. год. Сребреница, Шевкет (Сеид) Ђозић, 1951. год. Сребреница, Неџиб (Абид) Хабибовић, Сребреница, Осман (Шериф) Османовић, Хамед (Хамид) Алић, Амир (Махо) Ризвановић, Сенахид (Абдулах) Табаковић, Зулфо (Муниб) Халиловић и Ахмо (Мујо) Тихић, Сребреница. Они су били на разним командним дужностима, а из исте формације су и одликовани борци Хамдија (Ахмет) Хасановић, Неџиб (Абид) Хабибовић, Хајрудин (Салих) Малагић, Мустафа (Зулфо) Сточевић и Мехмед (Суљо) Малић. Заједничко им је учешће у оружаним акцијама против српских насеља Гниона, Бљечева, Осредак, Виогор, Бибићи, Ораховица и друга насеља у непосредном окружењу самог града Сребренице, маја 1992. год. (у наведеним селима убијено 13 мештана српске националности). Наредног месеца предводили су акције на села Опарци (6 жртава), Обади и Шпат (9 жртава), Ратковићи ( 17 жртава), Брежане 30. јуна (19 жртава). У јулу: Залазје, Сасе и околина (47 српских жртава),у августу Јежестица (општина Братунац, 9 жртава), септембра Подравање (32 жртве), октобра Факовићи (општина Братунац, 17 жртава), новембра Каменица (општина Зворник, 53 жртве), децембра братуначка села Лозница, Бјеловац, Сикирић (60), јануара 1993. села Јежестица, Кравица и Шиљковићи (46), Скелани (61 жртва). То чини укупно 389 Срба који су убијени у акцијама наведених муслиманских предводника./72

Злочинци проглашени жртвама

На једном гробном месту покопан је Хајрудин (Шефко) Авдић, који је био командант ТО Сућеска, а потом помоћник команданта за безбедност 281. источнобосанске лаке бригаде. Планирао је, непосредно руководио и учествовао у нападу, пљачки и уништавању српских села Осредак, Виогор, Ораховица, Залазје и Сасе на подручју општине Сребреница. Исто је починио и са селима Јеремићи, заселак Мановићи и Рупово Брдо општина Власеница и Хранча, општина Братунац./73 У току само три месеца командовања Хајрудин Авдић је учествовао у убиствима 74 лица српске националности.

У мезарју су покопани и истакнути борци 280. источнобосанске лаке бригаде са седиштем у Поточарима: Нусрет (Салко) Салиховић, Сенад (Јусуф) Јусић, Салчин (Сејфо) Хоџић, Аљо (Ибрахим) Хусеиновић, Хајрудин (Назиф) Османовић и Хајрудин (Хасан) Суљић. Они су одговорни за страдања следећих српских села: Гниона, Јеремићи, српски заселак Мановићи, Брежане, Загони, Залазје, Сасе и др.12. јула 1992. (47 српских жртава), 8. августа Јежестица, општина Братунац (9), 24. септембар Подравање, општина Сребреница (32), 5. октобра Факовићи, општина Братунац (17), 6. новембра Каменица, општина Зворник (53 жртве), 14. децембара 1992. братуначка села Лозница, Бјеловац, Сикирић (60), 7. јануара 1993. село Кравица, општина Братунац (15) и 16. јануара 1993. село Скелани, општина Сребреница (61). Жртве њихових похода су 332 лица српске националности. А наведени борци за та дела и злочиначке подвиге које су починили приликом освајања српских села награђени су разним признањима од претпостављених старешина и команди.

Авдулах (Авдо) Ахметовић, 1960, Сућеска, био је помоћник команданта, а Хајрудин (Хамид) Авдић, члан штаба 281. источнобосанске лаке бригаде. Прве жртве њихових напада били су села Осредак, Виогор, Ораховица, Жутица, Рупово Брдо, Брежане, Хранча и Јежестица, општина Братунац, Подравање, општина Сребреница, Лозница, Бјеловац, Сикирић, Кравица, општина Братунац и Скелани, општина Сребреница. Из исте јединице као непосредни извршиоци злочина регистровани су: Адем (Ахмет) Рамић, рођ. 1937. године, Сребреница, Хајрудин (Омер) Алић, 1968, Сребреница, Мујо (Мухарем) Алић, Зулфо (Муниб) Халиловић, Хасан (Мујо) Бегановић, Менсур (Шефко) Мустафић, Хасан (Енез) Хасановић, Хасан (Хасиб) Салиховић, 1968, Фикрет (Хусо) Мехмедовић, Бешир (Синан)Ајшић, 1971, и Хасан (Механ) Хасановић. У тим злочиначким подухватима наведени командири и војници протерали су српско становништво и учествовали у убиству 228 лица српске националности.

Ибро (Хусеин) Дудић, рођен 1969. године, из Сребренице, мајор, командант 282. источнобосанске лаке бригаде руководио је нападима на села Ратковићи, Крњићи, Залазје, Сасе, Миланова воденица, на путу између села Пећи и Скелана, Подравање, Бољевићи, Лозница, Бјеловац, Сикирић, Кравица и подручје Скелана. У наведеним акцијама и селима убијено је 328 Срба, а њихова имовина опљачкана и пренета у муслиманска села.

Официри Мехмед (Салих) Салихоџић, Авдулах (Мустафа) Бећировић и Сафет (Хамед) Ахмић били су све време рата на важним командним и руководећим дужностима у штабу 283. источнобосанске лаке бригаде. Организовали су напад на српски заселак Витез, потом села Опарци, Лозничка Ријека, Крњићи, Факовићи и Бољевићи, Лозница, Бјеловац, Сикирић и Скелани (засеоци Кушићи, Ћосићи, Жабоквица, Костоломци, Бујаковина, и др). У истим акцијама учествовали су и борци Сејдалија (Алија) Мехић, Азем (Хиркија) Алић, Липље, општина Зворник; Мирзет (Алија) Ризвановић, Џевад (Кемал) Салиховић, Ахмо (М) Хасановић, Хајрудин (И) Цврк, Бајро (Фадил) Салиховић и Хасиб (Рифет) Ахмић У поменутим српским селима убијено је укупно 189 Срба, мештана страдалих села.

И убице међу сахрањенима

У мезарју покопани Ибран (Ибро) Муратовић, рођ. 1949. из Братунца учествовао је у нападу на село Бљечева 6.5.1992. године и убиству три лица српске националности. Сенад (Хакија) Хасановић, 1968. из села Роваши и Исмет (Омер) Мустафић, 1942. из истог села, припадници посебних, вероватно локалних, муслиманских оружаних формација, интервентног вода Роваши, учествовали су у нападу на српско село Метаљка и у заседи на саобраћајници Зворник-Власеница у селу Коњевић Поље када је 27.5.1992. године пресретнута колона камиона, власништво ДД „Боксит“ из Милића и убијено пет возача српске националности, а возила спаљена.

Кадмир (Ибрахим) Алић из Тегара (општина Братунац) и Хусо (Рамо) Халиловић из Сребренице учествовали су 30.6.1992. године у нападу на српско село Брежане (општина Сребреница) и убиству 19 лица српске националности.

Хамдија (Хамед) Алиспахић, 1947. из Јаглића учествовао је 8. августа 1992. у нападу на српско село Јежестица (оп. Братунац) и убиству девет Срба. Мирсад (Ћамил) Мехмедовић Сућеска, Мехмед (Едхем) Хајдаревић, Солоћуша и Сејдин (Сејдалија) Алић из села Међе (општина Сребреница) учествовали су у нападу на села Осредак, Виогор, Ораховица и друга села на подручју општине Сребреница 15. маја 1992. и убиству осам лица српске националности.

Едхем (Салко) Хусић из Запоље (општина Братунац), Хајрудин (Хајро) Халиловић, Сребреница, Рамо (Ахмет) Салиховић, Моћевићи (општина Сребреница) и Хајрудин (Мурат) Салиховић, 1940. Брезовице (општина Сребреница), Хусо (Заим) Салиховић, 1964. учествовали су 1.6.1992.године у нападу на српско село Опарци (општина Сребреница) и убиству шест лица српске националности.

Шаћир (Нурија) Мемишевић, 1953. године Сребреница, учествовао је 5.7.1992. године у нападу на села братуначке општине Бљечева, 6.5.1992. године, на Ђурђевдан, и убиству три лица српске националности и српски део села Загони и убиству 14 мештана српске националности.

Алија (Шабан) Мемишевић, из Братунца, учествовао је 5.7.1992. године у нападу на српски део села Загони (општина Братунац) и убиству 14 мештана српске националности. Азем (Алија) Бегић, 1962. године село Лука (општина Сребреница) учествовао је 12.7.1992. године у нападу на српско село Залазје (општина Сребреница) и убиству 47 мештана српске националности. Џевад (Рамо) Бабајић из Глогове (општина Братунац) учествовао је 25.7.1992. године у нападу на српско село Хранча и убиству осам лица српске националности.

Неџад (Муниб) Османовић, 1969. године Магашићи (општина Братунац) учествовао је 20.7.1992. у године нападу на српски део села Магашићи и убиству осам лица српске националности. Мехо (Мехмед) Суљагић 1948. Каменица Горња (оп. Зворник) руководио је нападом на српска насеља у Каменици Горњој (општина Зворник) 24.8.1992. када су убијена четворица српска мештана.

Уместо закључка

Ратна прошлост или биографија командира и војника Армије БиХ које смо навели врло је богата походима на српска села и убиствима лица српске националности. Они нису имали нимало милости према српским селима и њиховим мештанима. Докази су безбројни. Те чињенице увелико оспоравају стално потенцирану тезу да је реч о жртвама геноцида или муслиманским цивилним жртвама. Извесно је да су неки од њих стрељани после заробљавања, али много више их је погинуло у борбама приликом покушаја да се пробију до Тузле. Имали су жртава и у међусобним сукобима.

Фусноте

1/ „Команда 8. ОГ Сребреница, 07.03.1994. год. Одбрана Републике, Војна тајна, Строго пов. Сектору за морал Другог корпуса, Прилог за водич хронике Армије БХ, доставља. Веза Ваш акт стр. Пов. Бр. 04-1-364-2“ – Документи у којима се пружају подаци за израду хронике Армије БиХ.

2/ Стална мисија СРЈ при ОУН, 2. јун 1993. „Меморандум он њар цримес анд цримес геноциде ин Еастерн Босниа (цоммунес оф Братунац, Скелани, анд Сребреница ) цоммиттед агаинст тхе Сербиан популатион фром Април 1992. то Април 1993, стр. 8.

3/ Од поменута 82 уништена српска села у општинама Сребреница и Братунац навешћемо само она у којима је било највише убијених Срба. То су села: Међе, Опарци, Обади и Шпат, Ратковићи, Лозничка Ријека, Брежани, Загони, Крњићи, Сасе и Залазје, Магашићи, Хранча, Подравање, Факовићи, Бољевићи, Сикирић, Бјеловац, Брана Бачићи, Јежестица, Кравица, Шиљковићи, Скелани…

4/ Ознака: СДА, Број: 1258-3-91, датум 11.07.1991. потпис за ВД секретара Хасан Ченгић. Наведена је и адреса Центра: Штросмајерева бр. 80, Загреб, и напомена да се „морају јавити у сриједу 17.07.1991. године до 18,00 сати“. Документ се налази и у Тужилаштву Трбунала.

5/ Миливоје Иванишевић: „Хроника нашег гробља“, Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права, Београд – Братунац, 1994. стр.106-107.

6/ Командант муслиманских снага Насер Орић имао је само полицијску школу, а јединицама Дринског корпуса и бригада командовали су један генерал, Миленко Живановић рођен у сребреничком селу Ратковићи, и неколико десетина виших официра пореклом такође из БиХ, раније официра бивше ЈНА.

7/ Као под 2.

8/ У времену од 16. фебруара до 15. марта 1993. откопано је седам масовних гробница на локалитетима Глођанско брдо (3), Козјак, Трешњица, Масалића Поток и Широки Пут. Многа искасапљена тела нису могла да буду идентификована. Из јама у којима су покопани извађена су тела без главе или појединих удова, са ексерима и гвезденим шипкама у лобањама, одсеченим мошницама, ископаним очима, ланцима на зглобовима руку и ногу, угљенисана тела. Само три жртве су страдале од ватреног оружја. То је утврдио тим стручњака које је предводио др Зоран Станковић, патолог са Војно медицинске академије из Београда.

9/ Детаљније у књизи: Миливоје Иванишевић „Злочини над Србима БиХ 1992-1995.“, Удружење Срба из БиХ у Србији и „Чигоја штампа“, Београд, 2005. стр. 207.

10/ Нијаз Машић: „СРЕБРЕНИЦА-агресија, отпор, издаја, геноцид“, општина Сребреница, 1999. стр.151.

11/ Орић Насер:“ СРЕБРЕНИЦА СВЈЕДОЧИ И ОПТУЖУЈЕ-геноцид над Бошњацима у источној Босни (средње Подриње), април 1992-септембар 1994.“ Издавач опћина Сребреница, Сребреница-Малме-Љубљана, 1995.

12/ Република Српска, Кабинет председника: Главном штабу Војске Републике Српске, стр. пов. бр. 01-53/93. 16. 04.1993. год. Наређење у поседу Тужилаштва Хашког Трибунала.

13/ Документ носи назив: “ Споразум о демилитаризације Сребренице и Жепе, склопљен 08.05.1993. између генерал-пуковника Ратка Младића и генерала Сефера Халиловића у присуству генерал-пуковника Филипа Мориона“. У чл. 8 предвиђена је „евакуација озбиљно рањених или болесних у болнице и мјеста по њиховом избору“.

14/ Напади извршени на локацијама село Мочевићи и брдо Кварц, 17. априла 1993. год. убијени српски војници: Миленко (Раденко) Грбић, Драган (Лука) Лаловић, Елвис Иванчевић, Југослав Јунгић, Милан Милановић и Божо (Данило) Стевић. – „Хроника нашег гробља“, стр. 94

15/ Као под 13, чл. 1.

16/ Као под 13, чл. 3.

17/ Као под 13, чл. 5.

18/ Јан Вилем Хониг и Норберт Бот: „СРЕБРЕНИЦА-сведочанства о једном ратном злочину“, Радио Б-92, Београд 1997, стр. 113.

19/ Исто, стр. 114.

20/ Види под 2.

21/ Као под 11.

22/ Види под 9.

23/ Види под 3.

24/ Извештај Генералног секретара Генералној скупштини УН поднет 15. 11.1999.

25/“Вечерње новости“ од 18.12.2006.

26/ Никола Моравчевић: “ Светлости Запада“, Просвета, Београд, 2003.

27/ Исто,

28/ Немогуће је навести више стотина докумената команди појединих бригада и 28. дивизије у којима се обавештава виша команда о дезертирању бораца, најчешће са оружјем, понекада и са породицама, у непознатом правцу и тражи њихово хапшење ако се појаве у том подручју.

29/ „Днени телеграф“, Београд, 21.06.1996.

30/ Исто.

31/ Као под 29.

32/ Нуриф Ризвановић бивши официр ЈНА, као немачки обавештајац осуђен са групом сарадника на седам година затвора. После издржане казне основао приватну детективску агенцију „Лауфер“ у Новом Месту (Словенија). Пред почетак оружаних сукоба у БиХ, као председник Муслиманског националног вијећа, набављао оружје и снабдевао муслимане у сребреничком крају. Новембра 1992. из Тузле дошао са групом бораца у село Глогову, оп. Братунац.

33/ Р. Мотика: „Насеров катил-ферман“, недељник „Јавност“, 13. август 1994. стр. 22.

34/ Недељник „ДАНИ“, Срајево, 4. мај 2001. стр. 20.

35/ Жак Вержес: „Правда за српски народ“, Лозана, 2003.

36/ Највећу пажњу завређује крај тог плана који гласи: „Трећи корак је активно ратно стање, у два дела: најпре, уништавање српских снага у Босни и, друго, коришћење концентрисане снаге против саме Србије. У првом делу, САД користе авионе АВАКС и ловце Ф-15 ради успостављања видљиве савезничке надмоћи над читавом територијом бивше Југославије. При том су српска тешка артиљерија и оклопне јединице у Босни првенствене мете ваздушних напада. Британски и француски тимови за инфилтрацију размештају батеријске радаре да би лоцирали српске артиљеријске позиције у близини зона под опсадом. Из база у Италији и са носача авиона у Јадрану, амерички Ф-15, Ф-16, Ф-18 и Ф-111 систематски неутралишу српске артиљеријске јединице помоћу прецизно вођених бомби и ракета. Користећи заједнички радарски систем за надзирање напада или друге софистификоване системе осматрања, САД проналазе српске оклопне јединице, а ловци их уништавају… Очајање, ипак, може да наведе Србе у проверу одлучности коалиције (читај НАТО, оп. М.И.) слањем нових снага у Босну… Обнављањем сукоба у Хрватској или започињањем диверзантског рата на Косову, или било коју комбинацију од горе наведеног. Оваква акција са њихове стране би убрзала други део: амерички авиони и крстареће ракете „Томахавк“ уништавају важне центре у Србији… Технологија која користи снопове карбон филтера дозвољава нам да избацимо из употребе српску електричну мрежу, а да је не уништимо, тако да када престану непријатељства систем може да функционише. Друга технологија нам омогућава да нафтне производе у рафинеријама и резервоарима претворимо у бескористан желе, не уништавајући капацитете. Уништавамо српске комуникационе инсталације. Истовремено, преузимамо српске радио таласе како бисмо српском народу јасно казали да желимо окончати рат. То је рат који Срби не могу да добију.“ Наведени су и неопходни војни капацитети који, поред муслиманске пешадије чији је циљ „поново задобијање своје земље“, треба да буду ангажовани. То су: „Један носач авиона са борбеном групом од око 60 авиона у Јадрану, уз то три АВАКСА, један ЈСТАРС систем за осматрање, 5-10 танкера типа КЦ-135, 24 авиона Ф-15, 18 авиона Ф-111 и 24 авиона Ф-16 уз опрему и оруђа са прецизним вођењем. Лист „Јерусалем пост“, Џорџ Кени и Мајкл Даган: „Операција Балканска олуја: Ево плана“,Јерусалим, 30. (?) новембар 1992. (Види билтен БИНА од 1. децембра 1992)

37/ Председник РС, стр. пов. број: 01-1351/95. Датум: 11.07.1995. год. Документ се налази и у Хашком трибуналу.

38/ Џорџ Богданић, према анализи „Сребреница и политика ратних злочина“, Конгрес српског уједињења, специјалан извештај, 8. јул 2005 (превод на српски).

39/ Исто као 38.

40/ На основу чл. 80. Устава РС. Број 01-1350/95. Датум: 11.07. 1995. године. Документа се налази и у Хашком трибуналу.

41/ Прву Одлуку је потписао Високи представник Волфганг Петрич, а донета је 25. октобра 2000. године. (објављена је у „Службеном гласнику Републике Српске“ бр. 39 од 16. новембра 2000. Другу Одлуку о формирању Фондације такође је потписао Волфганг Петрич, а донета је 10. маја 2001. године. (објављена је у „Службеном гласнику РС“, 24 од 5. јуна 2001. године). Трећу Одлуку донео је Високи представник 25. марта 2003. (објављена је у „Службеном гласнику РС“ бр. 23 од 5. априла 2003. стр. 8-9).

42/ У лето 2006. у дневној штампи је објављено да је у САД ухапшен неки Мандић који је учествовао у стрељању муслимана у Сребреници. Исти је одговарао само зато што је илегално прешао границу.

43/ Коста Чавошки: „Хаг против правде“, ИКП „Никола Пашић“, Београд, 1998. стр. 71.

44/ Интервју са Хакијом Мехољићем, сребреничким делегатом у разговору са Алијом Изетбеговићем септембра 1993. у Сарајеву, „5000 муслиманских глава за војну интервенцију“, журнал „ДАНИ“, 22. јун 1998. Сарајево.

45/ Жан-Рене Руез је пре доласка у Хаг био инспектор кривичне полиције, руководилац групе за сузбијање разбојништва, у Ници. (Жак Масе: „Наши драги ратни злочинци“, Клуб „Плус“, ДАН ГРАФ, Београд, 2006, стр. 7) Овај провинцијски француски инспектор постао је ускоро по доласку на нови посао надобудни стручњак Хашког трибунала у истраживањима српских злочина.

46/ Јулија Богоев интервју са истраживачем Жан-Рене Руезом, „Монитор“, бр. 548 и 549, од 19. и 27. априла 2001.

47/ „Миссинг персонс он тхе территорy оф Босниа анд Херцеговина“, Служба тражења Међународног комитета Црвеног крста (МКСК), Женева.

48/Међународни кривични суд Уједињених нација за бившу Југославију, Истрага о Сребреници, Дин Менинг „Резиме судско-медицинског доказног материјала-Стратишта и масовне гробнице“, 16. мај 2000. неслужбен превод на српски.

49/ Уобичајена класификација гробница је: примарне, транзитне и секундарне. Примарне су места првог укопа и за утврђивање броја тела најважније, транзитне су привремене, у транспорту тела до нове секундарне гробнице.

50/ Гробница ексхумирана од 07 до 18. 07. 1996.

51/ Исто, од 20-26. 07. 1996.

52/ Исто, лажета 1 од 13.07-03.08.2000, лажета 2 од

19.08.-09.09.1996.

53/ Исто, 10-24.09.1996.

54/ Исто, Глогова 1 од 07.08.-20.10. 2000. и Глогова 2 од 11.09.-22.10.1999.

55/ Исто, 24.06-06.08.1999.

56/ Исто, Коњевић Поље 1 од 07-09.09. 1999. и Коњевић Поље 2 ексхумирано 10.10.1999.

57/ Исто, 15-25. 04. 98.

58/ Исто, 07-25.08.1998.

59/ Поред Дина Менинга у пословима истраживања учествовали су проф. Тони Браун, стручњак са Универзитета у Екстеру, Велика Британија, који је испитивао узорке тла, камења и полена који су прикупљени и упоређивани из масовних гробница и стратишта. Ту су биле и Службе за криминалистичка истраживања Поморских снага САД, Криминалистичко-техничка лабораторија Холандског института за криминалистичку технику и посебан тим стручњака из Финске.

60/ Сребреница-Поточари, Спомен обиљежје и мезарје, Одбора за подршку и реализацију. „Списак идентификованих тела укопаних 31. марта, 11. јула и 20. септембра 2003“, припремили Садик Салимовић и Маринко Секулић. За издавача Хабдурахман Малкић. Сребреница, 2003.

61/ „Списак страдалника укопаних 11. јула 2005. у Меморијалном комплексу Сребреница-Поточари“, издавач: „Сребреничке новине“.

62/ Јавно комунално предузеће Градска гробља-Високо: „Распоред укопа настрадалих Сребреничана за укоп 11. јула 2006. у Меморијалном центру „Поточари“.

63/ Упис извршен по основу Рјешења Општ. суда Лукавац бр. Р-591/96 од 30.03.2000. Датум уписа у матичну књигу умрлих: 15.06.2000.

64/ Упис смрти извршен на основу Рјешења о прогл. смрти Р-262/97 од 6.10.1997.г. Општ. суд Калесија. Датум упис у матичну књигу умрлих: 24.10.1997.

65/ Упис смрти извршен на основу Решења Основног суда Кладањ бр. Р-36/96 од 21.11.1996. Датум уписа у матичну књигу умрлих: 29.11.1996.

66/ Упис смрти извршен на основу Решења Општ. суда Тузла бр.Р2-379/96 од 5.04.1999. Датум уписа у матичну књигу умрлих: 29.12.2000.

67/ Упис смрти извршен на основу Потврде о смрти Здравствена установа-Братунац бр.05-202-320/99. Датум уписа у матичну књигу умрлих: 12.11.1999.

68/ Документација Центра за истраживање злочина над српским народом.

69/ Један њихов заплењени извештај гласи: „Штаб оружаних снага Сребреница, бр. 697-93 од 11.11.1993 (Списак погинулих и умрлих бораца чије су породице социјално и стамбено збринуте у Тузли и околини)“.

70/ Исто као под 1.

71/ Предлог и образложење Команде 28. дивизије Армије БиХ, заведен под бр. стр. пов. 04-16/95 од 30.03.1995. за доделу ратног признања значка „Златни љиљан“.

72/ О српским жртвама Сребренице види: Центар за истраживање злочина над српским народом „Српске жртве општине Сребреница 1992-1995.“ Претходни подаци. Београд, 1998.

73/ О српским жртвама општине Братунац види: Центар за истраживање злочина над српским народом „Српске жртве општине Братунац 1992-1995.“ Претходни подаци. Београд, 1998.

О аутору

МИЛИВОЈЕ ИВАНИШЕВИЋ (1932), Сенатор Сената Републике Српске

Аутор је више студија, истраживања и анализа из области културне политике и организације културних активности. Као аутор или коаутор објавио је поред осталог:

Културни живот радника у Србији (1965)

Кадрови у културним и уметничким установама и организацијама у Србији (1967)

Положај и улога уметничких удружења данас (1969)

Материјалне основе културног живота у Србији (1969)

Домови културе (1969)

Делатност културе на недовољно развијеним подручјима у Србији (1972)

Програм културног развоја Бања Луке (1977)

Концепција дугорочног развоја културе до 2000. године (1981)

Друштвено-економски положај културе у Београду (1982)

Србија – водич кроз културу (1983)

Културна ситуација у Београду и Србији (пројект ИИИ миленијум САНУ (1985)

Материјални положај културе у Југославији (1987)

Организација културе и нове културне потребе (1989)

Невоље културе (1991) и др.

Био је вишегодишњи главни уредник Гласника УНЕСКА за српскохрватско језичко подручје.

Од почетка оружаних сукоба у Босни и Херцеговини активан је у организовању и прикупљању података о злочинима над српским народом у БиХ. Спољни је сарадник бројних научних скупова о извршеним злочинима против човечности и међународног права.

Објавио је књиге:

Хроника нашег гробља, Београд – Братунац 1994.

Изгон Срба из БиХ 1992 – 1995.

Злочини над Србима 1992 – 1995.

Коаутор је књига: Хроника најављене смрти БиХ са Весном Хаџивуковић и Дарком Танасковићем (енгески 1993) и Велике обмане са Бором Мишељићем, Фонд истин о Србима ИКП Н. Пашић 1996.

Уредник је посебних сепарата о српским жртвама и почињеним злочинима објављеним од 1997. до данас за општине: Коњиц, Купрес, Сребреница, Братунац, Горажде, Мостар, Пале и Трново, Козарска Дубица, Дервента, Крупа и Босански Нови, Требиње, Босански Шамац, Приједор, Челинац и друге.

Текст је преузет са портала www.glas-javnosti.rs

Share Button

Могло би да вам се свиди и...